Osnove boja

Osnove sistema boja

Najčešća podela sistema je podela na sistematsko raspoređivanje boja i na nesistematske zbirke boja.
U slučaju sistematske podele, boja je u sistemu predstavljena precizno, intuitivno i međunarodno primenljivo. Između ostalog, zahtevi dobrog, sistematičnog sistema su: 

• intuitivna podela i označavanje boja,
• jednostavnost upotrebe,
• precizna podela boja sa njenim vrednostima,
• vrednosna podela (prema izvoru svetlosti),...

Spomenuti sistemi se mogu bazirati na različitim teorijama:

• sistemi sa vizualno jednakim rastojanjima (Munsell, NCS, OSA, Chroma Cosmos,...);
• sistemi, koji baziraju na pravilima mešanja i vlastitih baza i pigmenata (Ostwald, Pantone);
• sistemi, koji baziraju na CIE zakonitostima (CIE sistem boja , DIN 6164, RAL Design,...).

Kod nesistematičnih sistema reč je o slobodnom nizu nijansi boja. Zbirka po pravilu nije izgrađena na izabranim, odnosno određenim pravilima raspoređivanja – koristi je kao govorno sredstvo između zainteresovanih stranaka i imaju za određene zahteve pojedinog područja veliku primenljivu vrednost.

U poznate zbirke uzoraka boja uključene su npr:

• ton karte modernih, trendovskih boja (česte promene, osvežavanja);
• ton karte (interne odnosno proizvođačke);
• katalozi proizvođača pigmenata,...

Za sisteme boja, koji boje prikazuju realnim uzorcima, glavni je problem priprema tih uzoraka i njihova reproduktivnost (novi pigmenti, ekološki zahtevi), zato je broj boja, koje su skupljene u takozvanim atlasima, odnosno kartama boja, obzirom na veliki broj mogućnosti, vrlo mali, a ipak dovoljno velik za osiguravanje širokog izbora nijansi.